Blogovi
28.avgust 2009
Igor Dolinaj
Rodjen 13.01.1987 u Novom Sadu,student FTN-a
Jedinstven,telentovan,mladi umetnik kome je fotografiija sredstvo za zivot duse.koji brilijanntno koristi svaki trenutak inspiracije,slusa pesmu zivota,zivi strasno i voli,sto mu omugucava da fascinira svojim-radom.."svako vidi kako izgledas,ali ih malo zna ono sto jesmo"-kroz fotografiju Igor transparentno izrazava svoju bit i svoje Ja...
Nataša Medić, rođena 1977. u Novom Sadu. Završila 2008. prvi stepen umetničke fotografije pri Muzeju Vojvodine u Novom Sadu, pod vođstvom Nenada Karađinovića.
Izlagala na kolektivnim izložbama.
Dragan Božić rođen 1970 u Novom Sadu gde radi i slike stvara,
nikada nije završio akademiju,nikada nije izlagao
"list potpuno čist"
Branko Ostojić mladi umetnik koji život jede velikom kašikom,rođen 1984 god u Beloj Crkvi,
99 upisuje srednju umetničku školu u Novom Sadu smer dizajn enterijera,završava i višu tehničku školu smer primenjena fotografija,nije izlagao,prodaje svoje slike u svojoj galeriji u novom sadu.
Tajnisan-Tatjana Stojanović Nikolić Milić rođena 1977 u Novom Sadu završila srednju tekstilnu školu,dizajn i umetnost su sastavni deo njenog života,izlagala na kolektivnim izložbama,"dela govore više od reči
Shvatićeš jednog dana,ali biće toliko kasno da možda satovi neće postojati,možda ništa neće postojati od onoga što postoji danas.
Postojaćeš samo ti sa petoparcem u džepu,sam i jedan. Prvi i poslednji u očima koje su zažmurele bezbroj puta na bezbroj stvari,a sad širom otvorene gledaju istini u lice,posramljene cinjenicom da si ti nekada bio deo tih očiju i njihove duše i deo istine. Oči imaju dušu. Istina ima pluća,diše. Ponekad istina i ja jauknemo od muke,na ivici sunovrata stojimo,jednom rukom držimo se za ivicu,a sa druge ruke krvare rane koje ližemo kao vukovi. Istinu ne umeš da voziš,nikada nisi ni umeo. Nećeš proći taj test,pašćeš i na poligonu. Pad u blato. Nema nikog da pruži ruku,da ti pomogne,živo je blato. Ostaješ sam,ne prepoznaješ dan,ne prepoznaješ sat i vreme,ne vidiš ništa više. Nema nikog da te upozori i obavesti. Toneš jer ne možeš kao nekada da pobegneš iz nevolje u toplo u zagrljaj. Slomio si ruke koje su te grlile. Muk ti para svaku poru,tišina te jede polako kao crv jabuku,polako ali sugurno truneš u pokušaju eskapizma. Vraćaš film,premotavaš traku,ali nema nazad. Izrečene reči ne mogu se promeniti,vreme da se vrati ne može. Kaješ se. Kajanje boli kao rana osoljena,kao čupanje živca iz nokta,boli do krvi. Ali moraš shvatiti da nemaš kome ni da se pokaješ,razumi to. Sam si,rđav i sam. Rđa ti se topi u blatu,sto se jače kaješ,brže se otapaš. Ostaješ oguljen kao stari lonac,ružan i jadan. Ne služiš ničemu više. Ni sebi. Čekas žarko da potoneš. Kad bude došlo do konačnog potopa,ne zavaravaj se,ni tad nisi skroz u blatu,neće te ni ono celog,iako ti celina nisi. Povratiće te blato kao neku zlu posteljicu,iskašljaće te kao šlajm. Počećeš opet sa lutanjem u nedogled,tražićeš rame,ruku,leđa da se osloniš. Tada ćeš nestati opet,kad shvatiš da si sejao otrov na svakom pređešnjem putu,iskrvarićeš žuč i umreti na ulici. Neće te niko pokupiti,ne nadaj se,nećeš biti sahranjen,trulićeš za primer drugima kako ne treba.
Tvojim nestankom nastalo je nešto novo,a ti mrtav,unakažen i to ćeš upropastiti,ti se ne završavaš,gnjila voćka si. Opet si u vazduhu,a vazduh je zagađen,bori se ti štetočino sa otrovima,ja sam pare stavila na vazduh.
Videćemo čija će biti pobeda na kraju svega.
Postojaćeš samo ti sa petoparcem u džepu,sam i jedan. Prvi i poslednji u očima koje su zažmurele bezbroj puta na bezbroj stvari,a sad širom otvorene gledaju istini u lice,posramljene cinjenicom da si ti nekada bio deo tih očiju i njihove duše i deo istine. Oči imaju dušu. Istina ima pluća,diše. Ponekad istina i ja jauknemo od muke,na ivici sunovrata stojimo,jednom rukom držimo se za ivicu,a sa druge ruke krvare rane koje ližemo kao vukovi. Istinu ne umeš da voziš,nikada nisi ni umeo. Nećeš proći taj test,pašćeš i na poligonu. Pad u blato. Nema nikog da pruži ruku,da ti pomogne,živo je blato. Ostaješ sam,ne prepoznaješ dan,ne prepoznaješ sat i vreme,ne vidiš ništa više. Nema nikog da te upozori i obavesti. Toneš jer ne možeš kao nekada da pobegneš iz nevolje u toplo u zagrljaj. Slomio si ruke koje su te grlile. Muk ti para svaku poru,tišina te jede polako kao crv jabuku,polako ali sugurno truneš u pokušaju eskapizma. Vraćaš film,premotavaš traku,ali nema nazad. Izrečene reči ne mogu se promeniti,vreme da se vrati ne može. Kaješ se. Kajanje boli kao rana osoljena,kao čupanje živca iz nokta,boli do krvi. Ali moraš shvatiti da nemaš kome ni da se pokaješ,razumi to. Sam si,rđav i sam. Rđa ti se topi u blatu,sto se jače kaješ,brže se otapaš. Ostaješ oguljen kao stari lonac,ružan i jadan. Ne služiš ničemu više. Ni sebi. Čekas žarko da potoneš. Kad bude došlo do konačnog potopa,ne zavaravaj se,ni tad nisi skroz u blatu,neće te ni ono celog,iako ti celina nisi. Povratiće te blato kao neku zlu posteljicu,iskašljaće te kao šlajm. Počećeš opet sa lutanjem u nedogled,tražićeš rame,ruku,leđa da se osloniš. Tada ćeš nestati opet,kad shvatiš da si sejao otrov na svakom pređešnjem putu,iskrvarićeš žuč i umreti na ulici. Neće te niko pokupiti,ne nadaj se,nećeš biti sahranjen,trulićeš za primer drugima kako ne treba.
Tvojim nestankom nastalo je nešto novo,a ti mrtav,unakažen i to ćeš upropastiti,ti se ne završavaš,gnjila voćka si. Opet si u vazduhu,a vazduh je zagađen,bori se ti štetočino sa otrovima,ja sam pare stavila na vazduh.
Videćemo čija će biti pobeda na kraju svega.
