Moje drugo on from Jelena Kuzmanovic's blog
Njegov dan počinjao je kao i svaki drugi. Ustajanje u devet,ispijanje kafe uz listanje novina i spremanje za fakultet. Voleo je to.
Ne preterano društven Vid ,kao i svaki čovek imao je svojih briga. Tačnije,imao je svoje lične demone kojih nije uspevao da se oslobodi.
Taj momak je bio jedina osoba koja je mogla da ga razume,totalno drugačiji od njega,a samim tim dobar prijatelj. On je bar mislio da mu je prijatelj.
U iznajmljenom stanu na kraju grada dešavale su se,bar po pričama komšija čudne stvari,ali niko nije znao konkretno da kaže šta. U tom stanu Vid je živeo sam jer je još kao tinejdžer ostao bez oba roditelja. Od tog dana komšije pričaju da se sa njim mnogo toga čudnog izdešavalo.
Par dana nakon tragedije u domu,Vid upoznaje tog mladića,sina iz ugledne porodice,odličnog statusa,svega onoga što on nije imao.
Vidovo odrastanje je bilo teško,sam se borio,sam je izgrađivao sebe,sve na svoju ruku,imao je podršku svog prijatelja i tokom srednje škole pa kasnije i na fakultetu.
Sad već treća godina psihologije,reklo bi se svoj čovek,Vid je bio dobar i uzoran kolega,mada je okolina negirala to. Iznenadni zvukovi koji su dolazili iz njegovog stana znali su da uplaše komšiluk,sablasne vike i lupanje vratima su dovodili i policiju nekoliko puta,ali zapravo tu se ništa nije događalo. Ili jeste.
Tog hladnog petka,Vid se vraćao sa svojim prijateljem sa predavanja,svratili su do kladionice,popunili tiket,uz put kupili nešto za piće i krenuli ka stanu. Svađali su se.
Ušavši u stan,Vid je momentalno seo u fotelju,glava ga je užasno bolela,boli ga već danima,ustvari boli ga godinama,ali on to vešto krije,što od sebe,što od drugih. Naučio se tome. Večeras je bol bio poseban,imao je ime,imao je lik,imao je boju,bio je celina. Nastavljaju sa svađom. Vid očajan,ne može da shvati da neko poput njegovog prijatelja ima sve,porodicu,slogu,ljubav,a da on kao mnogo veći čovek,zapravo nema ništa,čak ni sebe. Jedino sigurno što ima i što ga ne napušta su te glavobolje. Razgovor je u toku.
'Kako bre ti možeš tako da živiš,znaš da si nula od čoveka,mizerija,a imaš sve,ja bre grcam za opstanak od svoje sedamnaeste godine sam,borim se kao sa vukovima,gde je tu pravda?'-vrištao je Vid na svog prijatelja,a pitanja su se nizala. 'Zašto si mi uvoštio krila,zašto mi ne dozvoljavaš da ugasim sopstveni pakao koji si mi pomogao da stvorim,zašto mi glumiš prijatelja,a đavo je u tebi?'-ječalo je na sve strane. Prijatelj je smireno saslušao svako pitanje,detaljno,onda je zapalio cigaretu,zvuk zatvaranja njegovog zippo upaljača odzvanjao je sobom poput jeze,poput vetra. Od dima je pravio razne oblike,svi oblici plašili su Vida,terali mu strah u kosti,svaki oblik bio je đavolski. Napokon,evo i odgovora,prijatelj otresa cigaru,diže pogled ka Vidu i smirenim,blagim,ali opet s druge strane strogim glasom prozbori: 'Druže,ti si me stvorio,nauči da živiš da tim'-smeh u nastavku,smeh od kog pucaju bube opne,smeh zbog kog deca grle jače igračku u krevet,smeh pakla.
Buka i lupanje po stanu probudiše prvog komšiju,inače vojno lice u penziji,dobroćudni starac koji je brinuo za Vida. Čovek ustade iz kreveta,ogrnu se svojim plavim,lepo opeglanim kučnim ogrtače,obu svoje karirane papuče,počeša uvo i krete ka Vidovim vratima. Vrata poluotškrinuta,mrak je,odzvanja samo teško disanje,starac skupi snage i hrabro zakorači u stan. U hodniku je zakačio nogom o oboren čiviluk,nije ga to omelo da nastavi dalje. U trpezariji žiži stona lampa,teško disanje postaje sve jače,starac se strese. Odjedom tišina,mrtva tišina,ona koja zna uplašiti i junaka. Na mah se može samo čuti kvrckanje vilice i opet tišina. Taj sad već preplašeni čovek stoji na vratima Vidove spavaće sobe i u sebi moli Boga da ga čuva,jer ima loš predosećaj. Na krevetu,leđima okrenut sedi on. 'Ej'-povika starac. Nema odgovora. Graške znoja cure niz čelo ovom starom čoveku koji i ne sluti. 'Ej,sine,jesi li dobro,je l' sve u redu?'-upita ga. 'Sve je u redu komšija,a ja sam nikad bolje (smeh)'-prozbori on. Već namrtvo preplašen starac mu priđe,spusti ruku na rame i to je bio šah mat!! 'Ko si ti,ko si ti,šta je ovo sve ovde Bože mili?-zajeca starac. 'Sedi dole deda'-reče do skoro drag komšija. Na Vidovom licu bilo je svega,samo ne njega samog,starac na ivici srčanog udara,ukipi se nadajući se da će sve ovo brzo proći. 'Ko si ti'-upita. Odgovor nije dobio,sve što je dobio bio je tup udarac o natkasnu. Prekid stvarnosti.
Par sati nakon udarca,starac zanemoćao i ošamućen budi se i na licu svog komšije vidi pokajanje i očaj,neku neizmernu tugu koji nije moga da osudi,ali ni da shvati. 'Idite odavde'-tihim glasom reče Vid. Pomogavši mu da ustane,otpratio ga je do vrata i starac krete užurbano ka svom stanu. Već je svanulo. Drhtavom rukom pozva policiju i kroz par reči užasa objasni im situaciju. Nisu mu poverovali,ali su ipak došli,to im je dužnost. Vid je bio priveden u obližnju stanicu na razgovor.
Sedeli su mirno u sobi i čekali inspektora da daju izjavu. Vid i njegov prijatelj.
Počele su prepirke. Opet teške reči,opet uvrede,opet omalovažavanja sa Vidove strane. Inspektor zapanjen stoji na vratima,sluša svađu i ne veruje svojim očima. 'Šta je bre ovo,ko je ovaj dečko,koga vi pravite budalom,ovo nije Vid...' Inspektorovo vikanje prekinuo je jak udarac u međunožje i penkalo u vratu. Prsnu krv kao vatromet. Pade inspektor kao pokošen. Pištolj je završio u pogrešnim rukama i ubio dva stražara na vratima. Neverovatnom brzinom Vid je napustio policijsku stanicu i vukući prijatelja za ruku još brže stigao do svog stana.
Zadihan i preplašen Vid poče da plače. Prijatelj mu priđe,uhvati ga za ruku i milim glasom poče govoriti: 'U redu je,gotovo je,ne plaši se,spakuj se i idemo dalje,neće te pronaći.' 'Naravno da će me pronaći,ovo nije prvi put,prvo majka,pa otac,sećaš se,ti si mi pomogao,ubedio me da me majka ne voli,da više voli oca,koji zapravo i nije bio moj otac,on je bio monstrum,on me je oboleo,njegove ruke i njegov zadah i sad osetim kad legnem,njegovo tromo telo koje kao zmija isprepletano oko mog je od mene napravilo ovo,napravilo tebe'-ridao je u suzama Vid. Preseče ceo razgovor ledena tišina,ledeni smeh se širio sobom,pokušavajući da pobegne,samo je više ostajao sa njim. Proklinjao je dan kada se rodio,dan kada je postao takav,proklinjao je sudbinu,nebo,proklinjao je sebe. Činjenica da je u očima drugih bio olinjali pas,kog se svi plaše i zaobilaze ga,ubijala ga je,ubijala je poslednje svesno u njemu. Mrzeo je sebe i njega. Mnogo je mrzeo. Stao je ispred ogledala i video po prvi put njega,izobličeno lice sebe,demona duše,koji ga je deformisao,napravio čudovište u čudovištu. 'Hajde bre,nije to za tebe ništa, kreni'-imao je podstrek iz ogledala. Prvi udarac glavom o zid bio je bolan,drugi je već učinio da utrne skroz,treći je počeo da ga zasmejava,cerekao se i povređivao sebe,uživao je da udara glavom o zid,dok nije potpuno iznemogao od bola i smeha pao na pod,sklupčao se i čekao sudnji trenutak.
Poslednje što je čuo i video bile su sirene koje su se približavale njegovom stanu i rotaciona svetla koja kao da su mu otvarala put ka nebesima.
Bio je spokojan.
Konačno.
Ne preterano društven Vid ,kao i svaki čovek imao je svojih briga. Tačnije,imao je svoje lične demone kojih nije uspevao da se oslobodi.
Taj momak je bio jedina osoba koja je mogla da ga razume,totalno drugačiji od njega,a samim tim dobar prijatelj. On je bar mislio da mu je prijatelj.
U iznajmljenom stanu na kraju grada dešavale su se,bar po pričama komšija čudne stvari,ali niko nije znao konkretno da kaže šta. U tom stanu Vid je živeo sam jer je još kao tinejdžer ostao bez oba roditelja. Od tog dana komšije pričaju da se sa njim mnogo toga čudnog izdešavalo.
Par dana nakon tragedije u domu,Vid upoznaje tog mladića,sina iz ugledne porodice,odličnog statusa,svega onoga što on nije imao.
Vidovo odrastanje je bilo teško,sam se borio,sam je izgrađivao sebe,sve na svoju ruku,imao je podršku svog prijatelja i tokom srednje škole pa kasnije i na fakultetu.
Sad već treća godina psihologije,reklo bi se svoj čovek,Vid je bio dobar i uzoran kolega,mada je okolina negirala to. Iznenadni zvukovi koji su dolazili iz njegovog stana znali su da uplaše komšiluk,sablasne vike i lupanje vratima su dovodili i policiju nekoliko puta,ali zapravo tu se ništa nije događalo. Ili jeste.
Tog hladnog petka,Vid se vraćao sa svojim prijateljem sa predavanja,svratili su do kladionice,popunili tiket,uz put kupili nešto za piće i krenuli ka stanu. Svađali su se.
Ušavši u stan,Vid je momentalno seo u fotelju,glava ga je užasno bolela,boli ga već danima,ustvari boli ga godinama,ali on to vešto krije,što od sebe,što od drugih. Naučio se tome. Večeras je bol bio poseban,imao je ime,imao je lik,imao je boju,bio je celina. Nastavljaju sa svađom. Vid očajan,ne može da shvati da neko poput njegovog prijatelja ima sve,porodicu,slogu,ljubav,a da on kao mnogo veći čovek,zapravo nema ništa,čak ni sebe. Jedino sigurno što ima i što ga ne napušta su te glavobolje. Razgovor je u toku.
'Kako bre ti možeš tako da živiš,znaš da si nula od čoveka,mizerija,a imaš sve,ja bre grcam za opstanak od svoje sedamnaeste godine sam,borim se kao sa vukovima,gde je tu pravda?'-vrištao je Vid na svog prijatelja,a pitanja su se nizala. 'Zašto si mi uvoštio krila,zašto mi ne dozvoljavaš da ugasim sopstveni pakao koji si mi pomogao da stvorim,zašto mi glumiš prijatelja,a đavo je u tebi?'-ječalo je na sve strane. Prijatelj je smireno saslušao svako pitanje,detaljno,onda je zapalio cigaretu,zvuk zatvaranja njegovog zippo upaljača odzvanjao je sobom poput jeze,poput vetra. Od dima je pravio razne oblike,svi oblici plašili su Vida,terali mu strah u kosti,svaki oblik bio je đavolski. Napokon,evo i odgovora,prijatelj otresa cigaru,diže pogled ka Vidu i smirenim,blagim,ali opet s druge strane strogim glasom prozbori: 'Druže,ti si me stvorio,nauči da živiš da tim'-smeh u nastavku,smeh od kog pucaju bube opne,smeh zbog kog deca grle jače igračku u krevet,smeh pakla.
Buka i lupanje po stanu probudiše prvog komšiju,inače vojno lice u penziji,dobroćudni starac koji je brinuo za Vida. Čovek ustade iz kreveta,ogrnu se svojim plavim,lepo opeglanim kučnim ogrtače,obu svoje karirane papuče,počeša uvo i krete ka Vidovim vratima. Vrata poluotškrinuta,mrak je,odzvanja samo teško disanje,starac skupi snage i hrabro zakorači u stan. U hodniku je zakačio nogom o oboren čiviluk,nije ga to omelo da nastavi dalje. U trpezariji žiži stona lampa,teško disanje postaje sve jače,starac se strese. Odjedom tišina,mrtva tišina,ona koja zna uplašiti i junaka. Na mah se može samo čuti kvrckanje vilice i opet tišina. Taj sad već preplašeni čovek stoji na vratima Vidove spavaće sobe i u sebi moli Boga da ga čuva,jer ima loš predosećaj. Na krevetu,leđima okrenut sedi on. 'Ej'-povika starac. Nema odgovora. Graške znoja cure niz čelo ovom starom čoveku koji i ne sluti. 'Ej,sine,jesi li dobro,je l' sve u redu?'-upita ga. 'Sve je u redu komšija,a ja sam nikad bolje (smeh)'-prozbori on. Već namrtvo preplašen starac mu priđe,spusti ruku na rame i to je bio šah mat!! 'Ko si ti,ko si ti,šta je ovo sve ovde Bože mili?-zajeca starac. 'Sedi dole deda'-reče do skoro drag komšija. Na Vidovom licu bilo je svega,samo ne njega samog,starac na ivici srčanog udara,ukipi se nadajući se da će sve ovo brzo proći. 'Ko si ti'-upita. Odgovor nije dobio,sve što je dobio bio je tup udarac o natkasnu. Prekid stvarnosti.
Par sati nakon udarca,starac zanemoćao i ošamućen budi se i na licu svog komšije vidi pokajanje i očaj,neku neizmernu tugu koji nije moga da osudi,ali ni da shvati. 'Idite odavde'-tihim glasom reče Vid. Pomogavši mu da ustane,otpratio ga je do vrata i starac krete užurbano ka svom stanu. Već je svanulo. Drhtavom rukom pozva policiju i kroz par reči užasa objasni im situaciju. Nisu mu poverovali,ali su ipak došli,to im je dužnost. Vid je bio priveden u obližnju stanicu na razgovor.
Sedeli su mirno u sobi i čekali inspektora da daju izjavu. Vid i njegov prijatelj.
Počele su prepirke. Opet teške reči,opet uvrede,opet omalovažavanja sa Vidove strane. Inspektor zapanjen stoji na vratima,sluša svađu i ne veruje svojim očima. 'Šta je bre ovo,ko je ovaj dečko,koga vi pravite budalom,ovo nije Vid...' Inspektorovo vikanje prekinuo je jak udarac u međunožje i penkalo u vratu. Prsnu krv kao vatromet. Pade inspektor kao pokošen. Pištolj je završio u pogrešnim rukama i ubio dva stražara na vratima. Neverovatnom brzinom Vid je napustio policijsku stanicu i vukući prijatelja za ruku još brže stigao do svog stana.
Zadihan i preplašen Vid poče da plače. Prijatelj mu priđe,uhvati ga za ruku i milim glasom poče govoriti: 'U redu je,gotovo je,ne plaši se,spakuj se i idemo dalje,neće te pronaći.' 'Naravno da će me pronaći,ovo nije prvi put,prvo majka,pa otac,sećaš se,ti si mi pomogao,ubedio me da me majka ne voli,da više voli oca,koji zapravo i nije bio moj otac,on je bio monstrum,on me je oboleo,njegove ruke i njegov zadah i sad osetim kad legnem,njegovo tromo telo koje kao zmija isprepletano oko mog je od mene napravilo ovo,napravilo tebe'-ridao je u suzama Vid. Preseče ceo razgovor ledena tišina,ledeni smeh se širio sobom,pokušavajući da pobegne,samo je više ostajao sa njim. Proklinjao je dan kada se rodio,dan kada je postao takav,proklinjao je sudbinu,nebo,proklinjao je sebe. Činjenica da je u očima drugih bio olinjali pas,kog se svi plaše i zaobilaze ga,ubijala ga je,ubijala je poslednje svesno u njemu. Mrzeo je sebe i njega. Mnogo je mrzeo. Stao je ispred ogledala i video po prvi put njega,izobličeno lice sebe,demona duše,koji ga je deformisao,napravio čudovište u čudovištu. 'Hajde bre,nije to za tebe ništa, kreni'-imao je podstrek iz ogledala. Prvi udarac glavom o zid bio je bolan,drugi je već učinio da utrne skroz,treći je počeo da ga zasmejava,cerekao se i povređivao sebe,uživao je da udara glavom o zid,dok nije potpuno iznemogao od bola i smeha pao na pod,sklupčao se i čekao sudnji trenutak.
Poslednje što je čuo i video bile su sirene koje su se približavale njegovom stanu i rotaciona svetla koja kao da su mu otvarala put ka nebesima.
Bio je spokojan.
Konačno.
Zid