Blogovi
Možda budeš,a možda već i jesi,a ako jesi možda ja neću hteti,pa ti odeš i ne budeš više nikad.
Saslušaću odgovore na pitanja,pitati neću,nestaću samo. Ovo je taj dan koji mi ne da da pričam. Drži mi ruku na ustima.
Pričao si bajke,sad svi ćute zbog toga,zbog tebe ćutasmo svi,a sada nam zakovaše vrata i prozore da te čekamo dok si ti daleko. Sad svako od nas živi čamotinju sopstvenu u mraku zemunice,ćuti i trepće dok ne umre. A,duša? Duša krvava od udaraca i od probadanja boli,samo ona zna koliko je nepravda trese i šutira.
Mene ludakom nazvaše dok sam očajnički strugala buđ iz glave tvojim obećanjima stvorenu. Tvoje tupe rečenice udarale su moja rebra,tvoji bezdušni podsmesi behu oštri poput katane i isekoše sve ljudsko u meni. Sada me sastavljaju poput slomljene vaze neki dobri ljudi,kupe rukama moje deliće,posecaju se,ali ne odustaju. Kad me sastaviše ugledaše stvorenje koje je nastalo tvojim vajanjem. Tako sastavljena pržim se i bledim na suncu,lepim se za asfalt i posustajem. Vapaj za pomoć procvilim ponekad.
Nekome sudbina pruži šansu za nešto,a nekada pruži i tebe,nekome je život majka a nekome ti. Sva prokletstva su tvog oblika,izrasla iz tvojih rukava i džepova. Ali zašto to sve meni miriše na sveže pečene kolače,kad sam već buđ pojela odavno? Zašto mi se ruke šire u zagrljaj ka zmiji otrovnici? Gde su sada dobri ljudi,prijatelji,neprijatelji da me ili gurnu sa litice u ponor ili izvuku kao zarđalo sidro? Gde su zakonici i pravila da me upozore na nedela? Ti si kao špenadla vešto sakrivena u mojoj košulji,dereš mi kožu čim se pomaknem da izađem iz svega ovoga. Tvoje razjarene misli i širom rajzapljene vilice me kidaju. Odavno si zaboravljena fotografija,prazna kutija,koju samo ja uzimam,drugi te zaobilaze,zašto ja jurim ka tebi,a ostalima si u očima bedan i odbačen kao nerotkinja? Niko se ne bi drznuo da sa tvog sasušenog izvora vodu doziva. Prokleo si me. Sada u svojoj nemoći puštam pacove i guje na tebe,kidam se od tebe,neću te,shvati.
Gorko priznanje koje mi kao žuč curi niz nepce,prelazeći preko jezika,krči put ka usnama sa kojih izlaze reči,te zlatne reči,koje jedu sve u meni.
'Ti si taj.'
Saslušaću odgovore na pitanja,pitati neću,nestaću samo. Ovo je taj dan koji mi ne da da pričam. Drži mi ruku na ustima.
Pričao si bajke,sad svi ćute zbog toga,zbog tebe ćutasmo svi,a sada nam zakovaše vrata i prozore da te čekamo dok si ti daleko. Sad svako od nas živi čamotinju sopstvenu u mraku zemunice,ćuti i trepće dok ne umre. A,duša? Duša krvava od udaraca i od probadanja boli,samo ona zna koliko je nepravda trese i šutira.
Mene ludakom nazvaše dok sam očajnički strugala buđ iz glave tvojim obećanjima stvorenu. Tvoje tupe rečenice udarale su moja rebra,tvoji bezdušni podsmesi behu oštri poput katane i isekoše sve ljudsko u meni. Sada me sastavljaju poput slomljene vaze neki dobri ljudi,kupe rukama moje deliće,posecaju se,ali ne odustaju. Kad me sastaviše ugledaše stvorenje koje je nastalo tvojim vajanjem. Tako sastavljena pržim se i bledim na suncu,lepim se za asfalt i posustajem. Vapaj za pomoć procvilim ponekad.
Nekome sudbina pruži šansu za nešto,a nekada pruži i tebe,nekome je život majka a nekome ti. Sva prokletstva su tvog oblika,izrasla iz tvojih rukava i džepova. Ali zašto to sve meni miriše na sveže pečene kolače,kad sam već buđ pojela odavno? Zašto mi se ruke šire u zagrljaj ka zmiji otrovnici? Gde su sada dobri ljudi,prijatelji,neprijatelji da me ili gurnu sa litice u ponor ili izvuku kao zarđalo sidro? Gde su zakonici i pravila da me upozore na nedela? Ti si kao špenadla vešto sakrivena u mojoj košulji,dereš mi kožu čim se pomaknem da izađem iz svega ovoga. Tvoje razjarene misli i širom rajzapljene vilice me kidaju. Odavno si zaboravljena fotografija,prazna kutija,koju samo ja uzimam,drugi te zaobilaze,zašto ja jurim ka tebi,a ostalima si u očima bedan i odbačen kao nerotkinja? Niko se ne bi drznuo da sa tvog sasušenog izvora vodu doziva. Prokleo si me. Sada u svojoj nemoći puštam pacove i guje na tebe,kidam se od tebe,neću te,shvati.
Gorko priznanje koje mi kao žuč curi niz nepce,prelazeći preko jezika,krči put ka usnama sa kojih izlaze reči,te zlatne reči,koje jedu sve u meni.
'Ti si taj.'
Vedrana. Tako se zvala. Bila je kažu opasna devojka, nije mogao niko da je uvredi, niko da joj učini nešto loše samo zato jer nije smeo. Plašili su se te devojke, naizgled fina i nežna, ta tamna kosa i svetle oči su bile nešto mnogo jače od bilo kog oružja i novca.
Sve je počelo pred kraj srednje škole, iznenadni krah porodice promenio je Vedaranu iz korena. Ostala je sama, ostala je na ulici, prepuštena na milost i nemilost ljudi i onih drugih. Ovo je njena priča.
Zovem se Vedrana, imam 26 godina i multimilioner sam. Da, uspela sam, a put do toga bio je popločan trnjem, koje me je bezbroj puta iseklo na sitne komade, ali evo me, sedim ovde živa i zdrava i pričam vam ovo. Ko hoće da sasluša, neka ostane, ko planira da me guši bespotrebim pitanjima, neka napusti prostoriju odmah. Tako sam i mislila, gladni ste i žedni moje priče.
Ok, pa da počnem.
Sa 18 godina, majka napušta mene i oca i odlazi, nisam se preterano isnteresovala gde i sa kim, nije me zanimala, jer tad je umrla čim je prešla prag i ostavila nas. Otac se nakon dva dana ubio. Bilo mi je teško, ali isključivo jer sam sama, ne zbog njega. Nekako ih nisam volela. Ne znam kako da vam objasnim, ali nikada nisam volela svoje roditelje, vodili su me kod doktora zbog toga, kažu da sam rođena bez griže savesti i da na to mora da se obrati pažnja. Oni nisu obraćali pažnju, ubrzo su digli ruke od mene. Imala sam sve, ali mi je bilo malo. Iz inata sam bila odličan učenik, iako sam školu prezirala, kao i sve one ljude u njoj. Na maturu nisam otišla, jedva sam čekala samo da sve završim da ih više nikada ne vidim. Mesec dana nakon završetka školske godine, upoznam sasvim slučajno jednog dečka, Simeon se zvao, ako se dobro sećam,šalim se , naravno da se sećam imena svog muža, kakav je to jadnik, pa Bože. Godinu dana stariji, Simeon je bio sin bogatih ljudi, odlično to je ono što mi treba, ali da se razumemo, nisam sponzoruša, kao što vidite i ne izgledam tako, izgledam mnogo kvalitetnije, priznajte. Sve ovo na meni vredi više nego, hm, ne znam, vaši bedni životi na primer. Lako sam dobila Simeona, jedna noć sa mnom bila mu je zaista dovoljna. Upustili smo se u vezu, ja bez posla, on tu da mi ugodi u svemu. Lepa sam, morao je to da radi. Posle šest meseci veze, venčali smo se, moram priznati bila je to fenomenalna svadba, nekoliko poznatih njuški, njegovi roditelji, kumovi i to je to, ne mnogo ljudi, ali elita brate. A, ja? Prelepa mlada, venčanica od pet hiljada eura je blistala na meni, nakit nasleđe njegove babe, a štikle, pa molim vas, sve na nivou. Simeon je takođe bio lep, ne mogu da grešim dušu. I tako, prođe i ta svadba, kao da je nije bilo, par putovanja posle toga, šoping po Beogradu svakog dana, ali ne treba mi to, to je tako dosadno bilo da ne mogu da vam opišem. Trebala mi je akcija, a akcija u kojoj sam uvek bila dobra je kocka. Htela sam da se kockam, Simeon ni da čuje. Ok, nećeš, ne moraš. Jedno veče sam pokupila dovoljno novca da mogu da obrnem solidnu sumu i otišla na ugovoren turnir, negde u neko selo ispod Avale, ne mogu da se setim imena. Blistala sam tamo, par muškaraca i ja. Dama sa kockicama, poker dama. Naravno da sam pokupila to veče sve što se dalo pokupiti, seljaci su laka meta. Nije mi bilo zanimljivo. Vratila sam se u stan, muž me čeka besan kao ris. Tu dobijem par šamara, po koji šut u stomak, ajde nema veze, nije on prvi koji mi je to uradio. Odem umijem se, skinem šminku, legnem i shvatim da ne vidim sebe u ovome gde sam sad, nije to to. Sećam se srednjoškolskih dana, kada sam bacala kockice za 500 dinara, a sad sam to uradila sa par stotina eura, možda i više, nije bitno. Ujutru sam Simeonu tražila razvod i dovoljno novca da odem iz zemlje i da me nikada više ne vidi. Pristao je. Razveli smo se u roku od 48 sati, a ja sam već bila na aerodromu, krenula sam u Francusku, malo na odmor, znate, stres i to. Lepo sam se provela tamo, upoznala sam jednog muškarca zbog kog sam sad ovde gde jesam. Miler je bio Nemac srpskog porekla, odlično je govorio ja mislim pet ili šest jezika, obrazovan,lep, imućan, zaljubljen u mene, prvi muškarac koji me je zaista voleo, prestala je zaljubljenost, ali me je voleo, to nikada nisam osetila, a bilo mi je potrebno. Svi muškarci do njega bili su sa mnom ili zbog dobro provoda ili zbog mog izgleda, bili su zaljubljeni, ali od ljubavi ni slovo, takođe i Simeon, jer da se razumemo, da me je voleo, ne bi me pustio tako lako. Po povratku u Beograd, čekao me je već iznajmljen stan u uglednom delu grada, namešten sa lepim pogledom, siguran u svakom smislu. Tu sam dan i noć provodila, gledajući se sa Milerom preko skajpa, voleo me je i onlajn, voleo me je i uživo. Ja njega nisam, ali sam volela tu ljubav prema meni i naravno sve te poklone i beneficije. Bila sam srećna. Površna i srećna. Vidjali smo se par puta mesečno, dovoljno da ja imam prostora i za druge. To je trajalo do pre dve nedelje, dok se nije izdešavalo sve što se izdešavalo. Kao što znate sav novac koji mi je Miler slao obrnula sam preko kocke i kokaina, bila sam glavna u gradu po tome, žena iz senke koja je udovoljavala porocima drugih. Imala sam svoje ljude, svoj kafić, svoj dom i svog dečka koji nije imao pojma šta ja radim. Za njega sam bila prelepa žena, uspešna ugostiteljka i kupoholičarka. Ali mračna strana mene ostala je za njega rebus, do skoro, naravno. Noći su mi bile fenomenalne, mnogo novca, previše kokaina i alkohola, dovoljno muškaraca, sve ono što meni kao devojci bez griže savesti treba. Svašta sam videla, ništa me nije drznulo da prekinem bilo šta. Bila sam voljena i bogata. Do trenutka kada se na vratima kafića nije pojavio On, najlepši muškarac na svetu, obožavanje moje, sreća u jednom dahu. Osvojio me je jednim pogledom, nisam želela da znam ni za jednog muškarca osim za njega, ali nisam mogla Milera da prepustim slučaju i da ostanem bez novca, iako mi njegov novac nije trebao, nije bio na odmet. Jutra i noći koje sam provodila sa mojim muškarcem bila su naš lični svemir. Nežan i grub, On je bio sve što mi je trebalo, čak činjenica da nije bogat, nije mi smetala. Volela sam ga, da, da lepo čujete, Vedrana je zavolela. Poslednjih godina uspela sam da održim Milera na distanci, a da ne sazna istinu i mog muškarca tu kraj sebe, posesivno sam ga čuvala i negovala, kao dete. Sad već jako uspešna žena, ja Vedrana naravno, dobijam poziv za još jednu igru, iako sam kocku batalila, ovo nisam odbila, zašto, ni dan danas ne znam. Moj muškarac je bio uz mene ,znao je sve o meni,ništa mu nije smetalo, volela sam ga beskrajno, voleo je i on mene.U početku to kao da nije želeo, ali izvinite, mene je nemoguće ne zavoleti, priznajte ovakva žena se retko sreće. Ja, princeza podzemlja, zena kocke i kokaina, ponosno držeći pod ruku svog muškarca ulazim u prelepu, zaista prelepu kuću u okolini Novog Sada, tu se igra inače dešava, ako ste zaboravili. Fenomenalan doček uz aperitiv i kavijar me je kupio. U salonu smo popili još po piće, zadovoljili se prahom i prešli u sobu za igru, za stolom su sedeli meni do tad nepoznati muškarci, nije mi bilo bitno, slepa ljubav prema mom čoveku me je vodila. Počela je igra, ja dobijam svaku ruku, priznajem, bilo mi je čudno. Bila sam jako oprezna osoba, ali jednostavno te večeri sam zakazala. Ništa, igra se završila, lepo sam prošla, čak više nego lepo. Domaćin nas je zamolio da pređemo u dnevni boravak da popijemo po piće pa da se rastajemo. Iznenadna hladnoća u očima mog muškarca me je presekla. Na pitanje da li je sve u redu, dobila sam ništa, da, da jedno veliko ništa. Tužno 'Izvini za sve' mi je uteralo strah u kosti, po prvi put. Ekipa muškaraca koja je sedela džentlmenski je pokazala svoje značke, a ljubav mog života, moje sunce, moje sve mi je stavio lisice na ruke. Pod optužbama za krijumčarenje oružja, prodaju kokaina, kockanje i podvođenje, ja Vedrana,žena čelik bila sam privedena. Vrtlozi emocija u mojoj glavi su nabujali od jedan do hiljadu, počela sam da vrištim, nije meni bilo žao što sam pala zbog svega navedenog, bilo mi je žao jer sam izigrana, volela sam nekog ko je sa zadatkom bio poslat u moj život, koji mi je taj isti život upropastio svojom legitimacijom. Želela sam da umrem. Sad ne želim to, čekam presudu. A, Miler, jadan,doživeo je šok, sve ove godine bio je uz mene, jedini muškarac koji me je voleo, sad se nije pojavio, dobila sam par reči od njega, stidi me se, meni je svejedno, ja čekam presudu. Vi gospodo novinari, evo dobili ste direktno od mene ovo sve, nemoj da bude loše napisana priča, pa molim vas ja zaslužujem mnogo više od jedne naslovne strane, ja želim da se piše o meni godinama, da budem primer kako možeš sve, kako svet može biti tvoj, kako možeš biti voljen, ali i prevaren. Ne kajem se ni za jedan postupak, samo mi je i dalje krivo jer volim mog policajca, toliko ga volim da bih volela da mu presečem arteriju i napijem se krvi. Izaćiću ja jednog gana, nebitno kolika kazna bude bila, jer da se razumemo teretim se za opaka dela, okolina je šokirana, ne veruju koga su imali u blizini, obični smrtnici sa fejk torbama i životima. Vidite ovo sve na meni je poslednja moda, cipele su rađene po narudžbini, da znate samo. A, i Vedrana je rađena po narudžbini, ubeđena sam, ovako fenomenalna da budem, pa to nije od Boga. Evo moram da idem, vreme vam je isteklo, a mene sudnica očigledno neće da čeka, doviđenja gospodo novinari, rekla sam vam šta očekujem. Poljubac za vas licemeri moji.
Vedrana je osuđena na 40 godina robije, nema pravo žalbe do 2030. godine
Sve je počelo pred kraj srednje škole, iznenadni krah porodice promenio je Vedaranu iz korena. Ostala je sama, ostala je na ulici, prepuštena na milost i nemilost ljudi i onih drugih. Ovo je njena priča.
Zovem se Vedrana, imam 26 godina i multimilioner sam. Da, uspela sam, a put do toga bio je popločan trnjem, koje me je bezbroj puta iseklo na sitne komade, ali evo me, sedim ovde živa i zdrava i pričam vam ovo. Ko hoće da sasluša, neka ostane, ko planira da me guši bespotrebim pitanjima, neka napusti prostoriju odmah. Tako sam i mislila, gladni ste i žedni moje priče.
Ok, pa da počnem.
Sa 18 godina, majka napušta mene i oca i odlazi, nisam se preterano isnteresovala gde i sa kim, nije me zanimala, jer tad je umrla čim je prešla prag i ostavila nas. Otac se nakon dva dana ubio. Bilo mi je teško, ali isključivo jer sam sama, ne zbog njega. Nekako ih nisam volela. Ne znam kako da vam objasnim, ali nikada nisam volela svoje roditelje, vodili su me kod doktora zbog toga, kažu da sam rođena bez griže savesti i da na to mora da se obrati pažnja. Oni nisu obraćali pažnju, ubrzo su digli ruke od mene. Imala sam sve, ali mi je bilo malo. Iz inata sam bila odličan učenik, iako sam školu prezirala, kao i sve one ljude u njoj. Na maturu nisam otišla, jedva sam čekala samo da sve završim da ih više nikada ne vidim. Mesec dana nakon završetka školske godine, upoznam sasvim slučajno jednog dečka, Simeon se zvao, ako se dobro sećam,šalim se , naravno da se sećam imena svog muža, kakav je to jadnik, pa Bože. Godinu dana stariji, Simeon je bio sin bogatih ljudi, odlično to je ono što mi treba, ali da se razumemo, nisam sponzoruša, kao što vidite i ne izgledam tako, izgledam mnogo kvalitetnije, priznajte. Sve ovo na meni vredi više nego, hm, ne znam, vaši bedni životi na primer. Lako sam dobila Simeona, jedna noć sa mnom bila mu je zaista dovoljna. Upustili smo se u vezu, ja bez posla, on tu da mi ugodi u svemu. Lepa sam, morao je to da radi. Posle šest meseci veze, venčali smo se, moram priznati bila je to fenomenalna svadba, nekoliko poznatih njuški, njegovi roditelji, kumovi i to je to, ne mnogo ljudi, ali elita brate. A, ja? Prelepa mlada, venčanica od pet hiljada eura je blistala na meni, nakit nasleđe njegove babe, a štikle, pa molim vas, sve na nivou. Simeon je takođe bio lep, ne mogu da grešim dušu. I tako, prođe i ta svadba, kao da je nije bilo, par putovanja posle toga, šoping po Beogradu svakog dana, ali ne treba mi to, to je tako dosadno bilo da ne mogu da vam opišem. Trebala mi je akcija, a akcija u kojoj sam uvek bila dobra je kocka. Htela sam da se kockam, Simeon ni da čuje. Ok, nećeš, ne moraš. Jedno veče sam pokupila dovoljno novca da mogu da obrnem solidnu sumu i otišla na ugovoren turnir, negde u neko selo ispod Avale, ne mogu da se setim imena. Blistala sam tamo, par muškaraca i ja. Dama sa kockicama, poker dama. Naravno da sam pokupila to veče sve što se dalo pokupiti, seljaci su laka meta. Nije mi bilo zanimljivo. Vratila sam se u stan, muž me čeka besan kao ris. Tu dobijem par šamara, po koji šut u stomak, ajde nema veze, nije on prvi koji mi je to uradio. Odem umijem se, skinem šminku, legnem i shvatim da ne vidim sebe u ovome gde sam sad, nije to to. Sećam se srednjoškolskih dana, kada sam bacala kockice za 500 dinara, a sad sam to uradila sa par stotina eura, možda i više, nije bitno. Ujutru sam Simeonu tražila razvod i dovoljno novca da odem iz zemlje i da me nikada više ne vidi. Pristao je. Razveli smo se u roku od 48 sati, a ja sam već bila na aerodromu, krenula sam u Francusku, malo na odmor, znate, stres i to. Lepo sam se provela tamo, upoznala sam jednog muškarca zbog kog sam sad ovde gde jesam. Miler je bio Nemac srpskog porekla, odlično je govorio ja mislim pet ili šest jezika, obrazovan,lep, imućan, zaljubljen u mene, prvi muškarac koji me je zaista voleo, prestala je zaljubljenost, ali me je voleo, to nikada nisam osetila, a bilo mi je potrebno. Svi muškarci do njega bili su sa mnom ili zbog dobro provoda ili zbog mog izgleda, bili su zaljubljeni, ali od ljubavi ni slovo, takođe i Simeon, jer da se razumemo, da me je voleo, ne bi me pustio tako lako. Po povratku u Beograd, čekao me je već iznajmljen stan u uglednom delu grada, namešten sa lepim pogledom, siguran u svakom smislu. Tu sam dan i noć provodila, gledajući se sa Milerom preko skajpa, voleo me je i onlajn, voleo me je i uživo. Ja njega nisam, ali sam volela tu ljubav prema meni i naravno sve te poklone i beneficije. Bila sam srećna. Površna i srećna. Vidjali smo se par puta mesečno, dovoljno da ja imam prostora i za druge. To je trajalo do pre dve nedelje, dok se nije izdešavalo sve što se izdešavalo. Kao što znate sav novac koji mi je Miler slao obrnula sam preko kocke i kokaina, bila sam glavna u gradu po tome, žena iz senke koja je udovoljavala porocima drugih. Imala sam svoje ljude, svoj kafić, svoj dom i svog dečka koji nije imao pojma šta ja radim. Za njega sam bila prelepa žena, uspešna ugostiteljka i kupoholičarka. Ali mračna strana mene ostala je za njega rebus, do skoro, naravno. Noći su mi bile fenomenalne, mnogo novca, previše kokaina i alkohola, dovoljno muškaraca, sve ono što meni kao devojci bez griže savesti treba. Svašta sam videla, ništa me nije drznulo da prekinem bilo šta. Bila sam voljena i bogata. Do trenutka kada se na vratima kafića nije pojavio On, najlepši muškarac na svetu, obožavanje moje, sreća u jednom dahu. Osvojio me je jednim pogledom, nisam želela da znam ni za jednog muškarca osim za njega, ali nisam mogla Milera da prepustim slučaju i da ostanem bez novca, iako mi njegov novac nije trebao, nije bio na odmet. Jutra i noći koje sam provodila sa mojim muškarcem bila su naš lični svemir. Nežan i grub, On je bio sve što mi je trebalo, čak činjenica da nije bogat, nije mi smetala. Volela sam ga, da, da lepo čujete, Vedrana je zavolela. Poslednjih godina uspela sam da održim Milera na distanci, a da ne sazna istinu i mog muškarca tu kraj sebe, posesivno sam ga čuvala i negovala, kao dete. Sad već jako uspešna žena, ja Vedrana naravno, dobijam poziv za još jednu igru, iako sam kocku batalila, ovo nisam odbila, zašto, ni dan danas ne znam. Moj muškarac je bio uz mene ,znao je sve o meni,ništa mu nije smetalo, volela sam ga beskrajno, voleo je i on mene.U početku to kao da nije želeo, ali izvinite, mene je nemoguće ne zavoleti, priznajte ovakva žena se retko sreće. Ja, princeza podzemlja, zena kocke i kokaina, ponosno držeći pod ruku svog muškarca ulazim u prelepu, zaista prelepu kuću u okolini Novog Sada, tu se igra inače dešava, ako ste zaboravili. Fenomenalan doček uz aperitiv i kavijar me je kupio. U salonu smo popili još po piće, zadovoljili se prahom i prešli u sobu za igru, za stolom su sedeli meni do tad nepoznati muškarci, nije mi bilo bitno, slepa ljubav prema mom čoveku me je vodila. Počela je igra, ja dobijam svaku ruku, priznajem, bilo mi je čudno. Bila sam jako oprezna osoba, ali jednostavno te večeri sam zakazala. Ništa, igra se završila, lepo sam prošla, čak više nego lepo. Domaćin nas je zamolio da pređemo u dnevni boravak da popijemo po piće pa da se rastajemo. Iznenadna hladnoća u očima mog muškarca me je presekla. Na pitanje da li je sve u redu, dobila sam ništa, da, da jedno veliko ništa. Tužno 'Izvini za sve' mi je uteralo strah u kosti, po prvi put. Ekipa muškaraca koja je sedela džentlmenski je pokazala svoje značke, a ljubav mog života, moje sunce, moje sve mi je stavio lisice na ruke. Pod optužbama za krijumčarenje oružja, prodaju kokaina, kockanje i podvođenje, ja Vedrana,žena čelik bila sam privedena. Vrtlozi emocija u mojoj glavi su nabujali od jedan do hiljadu, počela sam da vrištim, nije meni bilo žao što sam pala zbog svega navedenog, bilo mi je žao jer sam izigrana, volela sam nekog ko je sa zadatkom bio poslat u moj život, koji mi je taj isti život upropastio svojom legitimacijom. Želela sam da umrem. Sad ne želim to, čekam presudu. A, Miler, jadan,doživeo je šok, sve ove godine bio je uz mene, jedini muškarac koji me je voleo, sad se nije pojavio, dobila sam par reči od njega, stidi me se, meni je svejedno, ja čekam presudu. Vi gospodo novinari, evo dobili ste direktno od mene ovo sve, nemoj da bude loše napisana priča, pa molim vas ja zaslužujem mnogo više od jedne naslovne strane, ja želim da se piše o meni godinama, da budem primer kako možeš sve, kako svet može biti tvoj, kako možeš biti voljen, ali i prevaren. Ne kajem se ni za jedan postupak, samo mi je i dalje krivo jer volim mog policajca, toliko ga volim da bih volela da mu presečem arteriju i napijem se krvi. Izaćiću ja jednog gana, nebitno kolika kazna bude bila, jer da se razumemo teretim se za opaka dela, okolina je šokirana, ne veruju koga su imali u blizini, obični smrtnici sa fejk torbama i životima. Vidite ovo sve na meni je poslednja moda, cipele su rađene po narudžbini, da znate samo. A, i Vedrana je rađena po narudžbini, ubeđena sam, ovako fenomenalna da budem, pa to nije od Boga. Evo moram da idem, vreme vam je isteklo, a mene sudnica očigledno neće da čeka, doviđenja gospodo novinari, rekla sam vam šta očekujem. Poljubac za vas licemeri moji.
Vedrana je osuđena na 40 godina robije, nema pravo žalbe do 2030. godine
Shvatićeš jednog dana,ali biće toliko kasno da možda satovi neće postojati,možda ništa neće postojati od onoga što postoji danas.
Postojaćeš samo ti sa petoparcem u džepu,sam i jedan. Prvi i poslednji u očima koje su zažmurele bezbroj puta na bezbroj stvari,a sad širom otvorene gledaju istini u lice,posramljene cinjenicom da si ti nekada bio deo tih očiju i njihove duše i deo istine. Oči imaju dušu. Istina ima pluća,diše. Ponekad istina i ja jauknemo od muke,na ivici sunovrata stojimo,jednom rukom držimo se za ivicu,a sa druge ruke krvare rane koje ližemo kao vukovi. Istinu ne umeš da voziš,nikada nisi ni umeo. Nećeš proći taj test,pašćeš i na poligonu. Pad u blato. Nema nikog da pruži ruku,da ti pomogne,živo je blato. Ostaješ sam,ne prepoznaješ dan,ne prepoznaješ sat i vreme,ne vidiš ništa više. Nema nikog da te upozori i obavesti. Toneš jer ne možeš kao nekada da pobegneš iz nevolje u toplo u zagrljaj. Slomio si ruke koje su te grlile. Muk ti para svaku poru,tišina te jede polako kao crv jabuku,polako ali sugurno truneš u pokušaju eskapizma. Vraćaš film,premotavaš traku,ali nema nazad. Izrečene reči ne mogu se promeniti,vreme da se vrati ne može. Kaješ se. Kajanje boli kao rana osoljena,kao čupanje živca iz nokta,boli do krvi. Ali moraš shvatiti da nemaš kome ni da se pokaješ,razumi to. Sam si,rđav i sam. Rđa ti se topi u blatu,sto se jače kaješ,brže se otapaš. Ostaješ oguljen kao stari lonac,ružan i jadan. Ne služiš ničemu više. Ni sebi. Čekas žarko da potoneš. Kad bude došlo do konačnog potopa,ne zavaravaj se,ni tad nisi skroz u blatu,neće te ni ono celog,iako ti celina nisi. Povratiće te blato kao neku zlu posteljicu,iskašljaće te kao šlajm. Počećeš opet sa lutanjem u nedogled,tražićeš rame,ruku,leđa da se osloniš. Tada ćeš nestati opet,kad shvatiš da si sejao otrov na svakom pređešnjem putu,iskrvarićeš žuč i umreti na ulici. Neće te niko pokupiti,ne nadaj se,nećeš biti sahranjen,trulićeš za primer drugima kako ne treba.
Tvojim nestankom nastalo je nešto novo,a ti mrtav,unakažen i to ćeš upropastiti,ti se ne završavaš,gnjila voćka si. Opet si u vazduhu,a vazduh je zagađen,bori se ti štetočino sa otrovima,ja sam pare stavila na vazduh.
Videćemo čija će biti pobeda na kraju svega.
Postojaćeš samo ti sa petoparcem u džepu,sam i jedan. Prvi i poslednji u očima koje su zažmurele bezbroj puta na bezbroj stvari,a sad širom otvorene gledaju istini u lice,posramljene cinjenicom da si ti nekada bio deo tih očiju i njihove duše i deo istine. Oči imaju dušu. Istina ima pluća,diše. Ponekad istina i ja jauknemo od muke,na ivici sunovrata stojimo,jednom rukom držimo se za ivicu,a sa druge ruke krvare rane koje ližemo kao vukovi. Istinu ne umeš da voziš,nikada nisi ni umeo. Nećeš proći taj test,pašćeš i na poligonu. Pad u blato. Nema nikog da pruži ruku,da ti pomogne,živo je blato. Ostaješ sam,ne prepoznaješ dan,ne prepoznaješ sat i vreme,ne vidiš ništa više. Nema nikog da te upozori i obavesti. Toneš jer ne možeš kao nekada da pobegneš iz nevolje u toplo u zagrljaj. Slomio si ruke koje su te grlile. Muk ti para svaku poru,tišina te jede polako kao crv jabuku,polako ali sugurno truneš u pokušaju eskapizma. Vraćaš film,premotavaš traku,ali nema nazad. Izrečene reči ne mogu se promeniti,vreme da se vrati ne može. Kaješ se. Kajanje boli kao rana osoljena,kao čupanje živca iz nokta,boli do krvi. Ali moraš shvatiti da nemaš kome ni da se pokaješ,razumi to. Sam si,rđav i sam. Rđa ti se topi u blatu,sto se jače kaješ,brže se otapaš. Ostaješ oguljen kao stari lonac,ružan i jadan. Ne služiš ničemu više. Ni sebi. Čekas žarko da potoneš. Kad bude došlo do konačnog potopa,ne zavaravaj se,ni tad nisi skroz u blatu,neće te ni ono celog,iako ti celina nisi. Povratiće te blato kao neku zlu posteljicu,iskašljaće te kao šlajm. Počećeš opet sa lutanjem u nedogled,tražićeš rame,ruku,leđa da se osloniš. Tada ćeš nestati opet,kad shvatiš da si sejao otrov na svakom pređešnjem putu,iskrvarićeš žuč i umreti na ulici. Neće te niko pokupiti,ne nadaj se,nećeš biti sahranjen,trulićeš za primer drugima kako ne treba.
Tvojim nestankom nastalo je nešto novo,a ti mrtav,unakažen i to ćeš upropastiti,ti se ne završavaš,gnjila voćka si. Opet si u vazduhu,a vazduh je zagađen,bori se ti štetočino sa otrovima,ja sam pare stavila na vazduh.
Videćemo čija će biti pobeda na kraju svega.
Zapitaš li se ponekad ko si,zašto si tu gde jesi,a ne tamo negde gde je bolje,a možda i nije? Zapitaš li se kad ostaneš sam sa sobom koliko vrediš i zašto to nije više?
Brinu li te povremeno izgovorene rečenice u kojima nisi mislio sve što si rekao,brine li te izgovorena laž,brine li te saznanje da bi ti samo istina dobro donela? Tada imaš onaj osećaj kada se plašiš da sam sebi priznaš poraz,kad ne možeš da izustiš te parčiće reči jer se zabadaju u jezik i krvariš tada svoju istinu neizrečenu. Tada ne možeš ni sam sa sobom da prozboriš koju,biju se misli,sudaraju se kao svetovi i kotrljaju kao klikeri po tvojoj glavi punoj svemira.
Koja je svrha tvog postojanja? Življenja? Odgovor je u tebi. Ključ opstanka je u tebi,otključaj se ili progutaj ključ i nastavi učauren da životariš.
Uvek bude bolje,to moras da znaš. Dani idu,teče vreme kao reka pa se razbija u neke druge vode,nikad nije ista.
Veruj,pomaže. Lažu kad kažu suprotno. Jako samo i bez predavanja. Zažmuri,poželi nešto,stvori vasionu. Postani nekome razlog za nešto,razlog za osmeh,razlog za jutarnju kafu,razlog za razlog. Nebo je za sve. Zvezde,mesec,Sunce,oblaci,uhvati nešto. Uhvati svoju zvezdu padalicu,zatvori je u teglu. Kad dođe loše,otvori je,pogledaj ona samo za tebe sija Tvoja Zvezda. Obasjava tvoj prostor,tvoj mali svemir,sopstvenim mislima stvoren. Svako ima svoj svemir,svoju galaksiju. Prepoznaj to. Biće dobro. Zažmuri,taj neverovatni mozaik,kaleidoskop u mraku,to je tvoj život,ti biraš koje ćeš boje da ubaciš.
Mene da pitaš,ja bih ubacila boju sreće,boju vetra,boju vere,boju tebe. Ti jaka boja,jedna od najjačih. Jarka boja,boja Sunca onog koje počinje da se rađa na istoku kao vanilica izvire,nekad je i slatko,pospi šećera i uživaj u prizoru ukusa boje i mirisa osećaja.Zato hajde uzmi kistove u ruke,ovaj svet je tvoje platno.Sam si slikar svog života.
Brinu li te povremeno izgovorene rečenice u kojima nisi mislio sve što si rekao,brine li te izgovorena laž,brine li te saznanje da bi ti samo istina dobro donela? Tada imaš onaj osećaj kada se plašiš da sam sebi priznaš poraz,kad ne možeš da izustiš te parčiće reči jer se zabadaju u jezik i krvariš tada svoju istinu neizrečenu. Tada ne možeš ni sam sa sobom da prozboriš koju,biju se misli,sudaraju se kao svetovi i kotrljaju kao klikeri po tvojoj glavi punoj svemira.
Koja je svrha tvog postojanja? Življenja? Odgovor je u tebi. Ključ opstanka je u tebi,otključaj se ili progutaj ključ i nastavi učauren da životariš.
Uvek bude bolje,to moras da znaš. Dani idu,teče vreme kao reka pa se razbija u neke druge vode,nikad nije ista.
Veruj,pomaže. Lažu kad kažu suprotno. Jako samo i bez predavanja. Zažmuri,poželi nešto,stvori vasionu. Postani nekome razlog za nešto,razlog za osmeh,razlog za jutarnju kafu,razlog za razlog. Nebo je za sve. Zvezde,mesec,Sunce,oblaci,uhvati nešto. Uhvati svoju zvezdu padalicu,zatvori je u teglu. Kad dođe loše,otvori je,pogledaj ona samo za tebe sija Tvoja Zvezda. Obasjava tvoj prostor,tvoj mali svemir,sopstvenim mislima stvoren. Svako ima svoj svemir,svoju galaksiju. Prepoznaj to. Biće dobro. Zažmuri,taj neverovatni mozaik,kaleidoskop u mraku,to je tvoj život,ti biraš koje ćeš boje da ubaciš.
Mene da pitaš,ja bih ubacila boju sreće,boju vetra,boju vere,boju tebe. Ti jaka boja,jedna od najjačih. Jarka boja,boja Sunca onog koje počinje da se rađa na istoku kao vanilica izvire,nekad je i slatko,pospi šećera i uživaj u prizoru ukusa boje i mirisa osećaja.Zato hajde uzmi kistove u ruke,ovaj svet je tvoje platno.Sam si slikar svog života.
Njegov dan počinjao je kao i svaki drugi. Ustajanje u devet,ispijanje kafe uz listanje novina i spremanje za fakultet. Voleo je to.
Ne preterano društven Vid ,kao i svaki čovek imao je svojih briga. Tačnije,imao je svoje lične demone kojih nije uspevao da se oslobodi.
Taj momak je bio jedina osoba koja je mogla da ga razume,totalno drugačiji od njega,a samim tim dobar prijatelj. On je bar mislio da mu je prijatelj.
U iznajmljenom stanu na kraju grada dešavale su se,bar po pričama komšija čudne stvari,ali niko nije znao konkretno da kaže šta. U tom stanu Vid je živeo sam jer je još kao tinejdžer ostao bez oba roditelja. Od tog dana komšije pričaju da se sa njim mnogo toga čudnog izdešavalo.
Par dana nakon tragedije u domu,Vid upoznaje tog mladića,sina iz ugledne porodice,odličnog statusa,svega onoga što on nije imao.
Vidovo odrastanje je bilo teško,sam se borio,sam je izgrađivao sebe,sve na svoju ruku,imao je podršku svog prijatelja i tokom srednje škole pa kasnije i na fakultetu.
Sad već treća godina psihologije,reklo bi se svoj čovek,Vid je bio dobar i uzoran kolega,mada je okolina negirala to. Iznenadni zvukovi koji su dolazili iz njegovog stana znali su da uplaše komšiluk,sablasne vike i lupanje vratima su dovodili i policiju nekoliko puta,ali zapravo tu se ništa nije događalo. Ili jeste.
Tog hladnog petka,Vid se vraćao sa svojim prijateljem sa predavanja,svratili su do kladionice,popunili tiket,uz put kupili nešto za piće i krenuli ka stanu. Svađali su se.
Ušavši u stan,Vid je momentalno seo u fotelju,glava ga je užasno bolela,boli ga već danima,ustvari boli ga godinama,ali on to vešto krije,što od sebe,što od drugih. Naučio se tome. Večeras je bol bio poseban,imao je ime,imao je lik,imao je boju,bio je celina. Nastavljaju sa svađom. Vid očajan,ne može da shvati da neko poput njegovog prijatelja ima sve,porodicu,slogu,ljubav,a da on kao mnogo veći čovek,zapravo nema ništa,čak ni sebe. Jedino sigurno što ima i što ga ne napušta su te glavobolje. Razgovor je u toku.
'Kako bre ti možeš tako da živiš,znaš da si nula od čoveka,mizerija,a imaš sve,ja bre grcam za opstanak od svoje sedamnaeste godine sam,borim se kao sa vukovima,gde je tu pravda?'-vrištao je Vid na svog prijatelja,a pitanja su se nizala. 'Zašto si mi uvoštio krila,zašto mi ne dozvoljavaš da ugasim sopstveni pakao koji si mi pomogao da stvorim,zašto mi glumiš prijatelja,a đavo je u tebi?'-ječalo je na sve strane. Prijatelj je smireno saslušao svako pitanje,detaljno,onda je zapalio cigaretu,zvuk zatvaranja njegovog zippo upaljača odzvanjao je sobom poput jeze,poput vetra. Od dima je pravio razne oblike,svi oblici plašili su Vida,terali mu strah u kosti,svaki oblik bio je đavolski. Napokon,evo i odgovora,prijatelj otresa cigaru,diže pogled ka Vidu i smirenim,blagim,ali opet s druge strane strogim glasom prozbori: 'Druže,ti si me stvorio,nauči da živiš da tim'-smeh u nastavku,smeh od kog pucaju bube opne,smeh zbog kog deca grle jače igračku u krevet,smeh pakla.
Buka i lupanje po stanu probudiše prvog komšiju,inače vojno lice u penziji,dobroćudni starac koji je brinuo za Vida. Čovek ustade iz kreveta,ogrnu se svojim plavim,lepo opeglanim kučnim ogrtače,obu svoje karirane papuče,počeša uvo i krete ka Vidovim vratima. Vrata poluotškrinuta,mrak je,odzvanja samo teško disanje,starac skupi snage i hrabro zakorači u stan. U hodniku je zakačio nogom o oboren čiviluk,nije ga to omelo da nastavi dalje. U trpezariji žiži stona lampa,teško disanje postaje sve jače,starac se strese. Odjedom tišina,mrtva tišina,ona koja zna uplašiti i junaka. Na mah se može samo čuti kvrckanje vilice i opet tišina. Taj sad već preplašeni čovek stoji na vratima Vidove spavaće sobe i u sebi moli Boga da ga čuva,jer ima loš predosećaj. Na krevetu,leđima okrenut sedi on. 'Ej'-povika starac. Nema odgovora. Graške znoja cure niz čelo ovom starom čoveku koji i ne sluti. 'Ej,sine,jesi li dobro,je l' sve u redu?'-upita ga. 'Sve je u redu komšija,a ja sam nikad bolje (smeh)'-prozbori on. Već namrtvo preplašen starac mu priđe,spusti ruku na rame i to je bio šah mat!! 'Ko si ti,ko si ti,šta je ovo sve ovde Bože mili?-zajeca starac. 'Sedi dole deda'-reče do skoro drag komšija. Na Vidovom licu bilo je svega,samo ne njega samog,starac na ivici srčanog udara,ukipi se nadajući se da će sve ovo brzo proći. 'Ko si ti'-upita. Odgovor nije dobio,sve što je dobio bio je tup udarac o natkasnu. Prekid stvarnosti.
Par sati nakon udarca,starac zanemoćao i ošamućen budi se i na licu svog komšije vidi pokajanje i očaj,neku neizmernu tugu koji nije moga da osudi,ali ni da shvati. 'Idite odavde'-tihim glasom reče Vid. Pomogavši mu da ustane,otpratio ga je do vrata i starac krete užurbano ka svom stanu. Već je svanulo. Drhtavom rukom pozva policiju i kroz par reči užasa objasni im situaciju. Nisu mu poverovali,ali su ipak došli,to im je dužnost. Vid je bio priveden u obližnju stanicu na razgovor.
Sedeli su mirno u sobi i čekali inspektora da daju izjavu. Vid i njegov prijatelj.
Počele su prepirke. Opet teške reči,opet uvrede,opet omalovažavanja sa Vidove strane. Inspektor zapanjen stoji na vratima,sluša svađu i ne veruje svojim očima. 'Šta je bre ovo,ko je ovaj dečko,koga vi pravite budalom,ovo nije Vid...' Inspektorovo vikanje prekinuo je jak udarac u međunožje i penkalo u vratu. Prsnu krv kao vatromet. Pade inspektor kao pokošen. Pištolj je završio u pogrešnim rukama i ubio dva stražara na vratima. Neverovatnom brzinom Vid je napustio policijsku stanicu i vukući prijatelja za ruku još brže stigao do svog stana.
Zadihan i preplašen Vid poče da plače. Prijatelj mu priđe,uhvati ga za ruku i milim glasom poče govoriti: 'U redu je,gotovo je,ne plaši se,spakuj se i idemo dalje,neće te pronaći.' 'Naravno da će me pronaći,ovo nije prvi put,prvo majka,pa otac,sećaš se,ti si mi pomogao,ubedio me da me majka ne voli,da više voli oca,koji zapravo i nije bio moj otac,on je bio monstrum,on me je oboleo,njegove ruke i njegov zadah i sad osetim kad legnem,njegovo tromo telo koje kao zmija isprepletano oko mog je od mene napravilo ovo,napravilo tebe'-ridao je u suzama Vid. Preseče ceo razgovor ledena tišina,ledeni smeh se širio sobom,pokušavajući da pobegne,samo je više ostajao sa njim. Proklinjao je dan kada se rodio,dan kada je postao takav,proklinjao je sudbinu,nebo,proklinjao je sebe. Činjenica da je u očima drugih bio olinjali pas,kog se svi plaše i zaobilaze ga,ubijala ga je,ubijala je poslednje svesno u njemu. Mrzeo je sebe i njega. Mnogo je mrzeo. Stao je ispred ogledala i video po prvi put njega,izobličeno lice sebe,demona duše,koji ga je deformisao,napravio čudovište u čudovištu. 'Hajde bre,nije to za tebe ništa, kreni'-imao je podstrek iz ogledala. Prvi udarac glavom o zid bio je bolan,drugi je već učinio da utrne skroz,treći je počeo da ga zasmejava,cerekao se i povređivao sebe,uživao je da udara glavom o zid,dok nije potpuno iznemogao od bola i smeha pao na pod,sklupčao se i čekao sudnji trenutak.
Poslednje što je čuo i video bile su sirene koje su se približavale njegovom stanu i rotaciona svetla koja kao da su mu otvarala put ka nebesima.
Bio je spokojan.
Konačno.
Ne preterano društven Vid ,kao i svaki čovek imao je svojih briga. Tačnije,imao je svoje lične demone kojih nije uspevao da se oslobodi.
Taj momak je bio jedina osoba koja je mogla da ga razume,totalno drugačiji od njega,a samim tim dobar prijatelj. On je bar mislio da mu je prijatelj.
U iznajmljenom stanu na kraju grada dešavale su se,bar po pričama komšija čudne stvari,ali niko nije znao konkretno da kaže šta. U tom stanu Vid je živeo sam jer je još kao tinejdžer ostao bez oba roditelja. Od tog dana komšije pričaju da se sa njim mnogo toga čudnog izdešavalo.
Par dana nakon tragedije u domu,Vid upoznaje tog mladića,sina iz ugledne porodice,odličnog statusa,svega onoga što on nije imao.
Vidovo odrastanje je bilo teško,sam se borio,sam je izgrađivao sebe,sve na svoju ruku,imao je podršku svog prijatelja i tokom srednje škole pa kasnije i na fakultetu.
Sad već treća godina psihologije,reklo bi se svoj čovek,Vid je bio dobar i uzoran kolega,mada je okolina negirala to. Iznenadni zvukovi koji su dolazili iz njegovog stana znali su da uplaše komšiluk,sablasne vike i lupanje vratima su dovodili i policiju nekoliko puta,ali zapravo tu se ništa nije događalo. Ili jeste.
Tog hladnog petka,Vid se vraćao sa svojim prijateljem sa predavanja,svratili su do kladionice,popunili tiket,uz put kupili nešto za piće i krenuli ka stanu. Svađali su se.
Ušavši u stan,Vid je momentalno seo u fotelju,glava ga je užasno bolela,boli ga već danima,ustvari boli ga godinama,ali on to vešto krije,što od sebe,što od drugih. Naučio se tome. Večeras je bol bio poseban,imao je ime,imao je lik,imao je boju,bio je celina. Nastavljaju sa svađom. Vid očajan,ne može da shvati da neko poput njegovog prijatelja ima sve,porodicu,slogu,ljubav,a da on kao mnogo veći čovek,zapravo nema ništa,čak ni sebe. Jedino sigurno što ima i što ga ne napušta su te glavobolje. Razgovor je u toku.
'Kako bre ti možeš tako da živiš,znaš da si nula od čoveka,mizerija,a imaš sve,ja bre grcam za opstanak od svoje sedamnaeste godine sam,borim se kao sa vukovima,gde je tu pravda?'-vrištao je Vid na svog prijatelja,a pitanja su se nizala. 'Zašto si mi uvoštio krila,zašto mi ne dozvoljavaš da ugasim sopstveni pakao koji si mi pomogao da stvorim,zašto mi glumiš prijatelja,a đavo je u tebi?'-ječalo je na sve strane. Prijatelj je smireno saslušao svako pitanje,detaljno,onda je zapalio cigaretu,zvuk zatvaranja njegovog zippo upaljača odzvanjao je sobom poput jeze,poput vetra. Od dima je pravio razne oblike,svi oblici plašili su Vida,terali mu strah u kosti,svaki oblik bio je đavolski. Napokon,evo i odgovora,prijatelj otresa cigaru,diže pogled ka Vidu i smirenim,blagim,ali opet s druge strane strogim glasom prozbori: 'Druže,ti si me stvorio,nauči da živiš da tim'-smeh u nastavku,smeh od kog pucaju bube opne,smeh zbog kog deca grle jače igračku u krevet,smeh pakla.
Buka i lupanje po stanu probudiše prvog komšiju,inače vojno lice u penziji,dobroćudni starac koji je brinuo za Vida. Čovek ustade iz kreveta,ogrnu se svojim plavim,lepo opeglanim kučnim ogrtače,obu svoje karirane papuče,počeša uvo i krete ka Vidovim vratima. Vrata poluotškrinuta,mrak je,odzvanja samo teško disanje,starac skupi snage i hrabro zakorači u stan. U hodniku je zakačio nogom o oboren čiviluk,nije ga to omelo da nastavi dalje. U trpezariji žiži stona lampa,teško disanje postaje sve jače,starac se strese. Odjedom tišina,mrtva tišina,ona koja zna uplašiti i junaka. Na mah se može samo čuti kvrckanje vilice i opet tišina. Taj sad već preplašeni čovek stoji na vratima Vidove spavaće sobe i u sebi moli Boga da ga čuva,jer ima loš predosećaj. Na krevetu,leđima okrenut sedi on. 'Ej'-povika starac. Nema odgovora. Graške znoja cure niz čelo ovom starom čoveku koji i ne sluti. 'Ej,sine,jesi li dobro,je l' sve u redu?'-upita ga. 'Sve je u redu komšija,a ja sam nikad bolje (smeh)'-prozbori on. Već namrtvo preplašen starac mu priđe,spusti ruku na rame i to je bio šah mat!! 'Ko si ti,ko si ti,šta je ovo sve ovde Bože mili?-zajeca starac. 'Sedi dole deda'-reče do skoro drag komšija. Na Vidovom licu bilo je svega,samo ne njega samog,starac na ivici srčanog udara,ukipi se nadajući se da će sve ovo brzo proći. 'Ko si ti'-upita. Odgovor nije dobio,sve što je dobio bio je tup udarac o natkasnu. Prekid stvarnosti.
Par sati nakon udarca,starac zanemoćao i ošamućen budi se i na licu svog komšije vidi pokajanje i očaj,neku neizmernu tugu koji nije moga da osudi,ali ni da shvati. 'Idite odavde'-tihim glasom reče Vid. Pomogavši mu da ustane,otpratio ga je do vrata i starac krete užurbano ka svom stanu. Već je svanulo. Drhtavom rukom pozva policiju i kroz par reči užasa objasni im situaciju. Nisu mu poverovali,ali su ipak došli,to im je dužnost. Vid je bio priveden u obližnju stanicu na razgovor.
Sedeli su mirno u sobi i čekali inspektora da daju izjavu. Vid i njegov prijatelj.
Počele su prepirke. Opet teške reči,opet uvrede,opet omalovažavanja sa Vidove strane. Inspektor zapanjen stoji na vratima,sluša svađu i ne veruje svojim očima. 'Šta je bre ovo,ko je ovaj dečko,koga vi pravite budalom,ovo nije Vid...' Inspektorovo vikanje prekinuo je jak udarac u međunožje i penkalo u vratu. Prsnu krv kao vatromet. Pade inspektor kao pokošen. Pištolj je završio u pogrešnim rukama i ubio dva stražara na vratima. Neverovatnom brzinom Vid je napustio policijsku stanicu i vukući prijatelja za ruku još brže stigao do svog stana.
Zadihan i preplašen Vid poče da plače. Prijatelj mu priđe,uhvati ga za ruku i milim glasom poče govoriti: 'U redu je,gotovo je,ne plaši se,spakuj se i idemo dalje,neće te pronaći.' 'Naravno da će me pronaći,ovo nije prvi put,prvo majka,pa otac,sećaš se,ti si mi pomogao,ubedio me da me majka ne voli,da više voli oca,koji zapravo i nije bio moj otac,on je bio monstrum,on me je oboleo,njegove ruke i njegov zadah i sad osetim kad legnem,njegovo tromo telo koje kao zmija isprepletano oko mog je od mene napravilo ovo,napravilo tebe'-ridao je u suzama Vid. Preseče ceo razgovor ledena tišina,ledeni smeh se širio sobom,pokušavajući da pobegne,samo je više ostajao sa njim. Proklinjao je dan kada se rodio,dan kada je postao takav,proklinjao je sudbinu,nebo,proklinjao je sebe. Činjenica da je u očima drugih bio olinjali pas,kog se svi plaše i zaobilaze ga,ubijala ga je,ubijala je poslednje svesno u njemu. Mrzeo je sebe i njega. Mnogo je mrzeo. Stao je ispred ogledala i video po prvi put njega,izobličeno lice sebe,demona duše,koji ga je deformisao,napravio čudovište u čudovištu. 'Hajde bre,nije to za tebe ništa, kreni'-imao je podstrek iz ogledala. Prvi udarac glavom o zid bio je bolan,drugi je već učinio da utrne skroz,treći je počeo da ga zasmejava,cerekao se i povređivao sebe,uživao je da udara glavom o zid,dok nije potpuno iznemogao od bola i smeha pao na pod,sklupčao se i čekao sudnji trenutak.
Poslednje što je čuo i video bile su sirene koje su se približavale njegovom stanu i rotaciona svetla koja kao da su mu otvarala put ka nebesima.
Bio je spokojan.
Konačno.
Na putu ka čoveku izgubio si kompas,vreme je stalo,a ono tuđe koje ide svojim tokom,iskusno kradeš. Trpaš ga u džepove,ali oni su toliko šuplji,kao i tvoja duša,kao i ti,šupljina,bezdan,nema ničega. Trulo si drvo.
Uzalud sakupljaš ostatke sebe,ne bi li napravio čoveka,ali tu nije više ostalo ništa za sakupiti. Olovan si vojnik,polovan čovek,iznošena čarapa,izlizana duša.
Lažnu sliku sebe svakim danom slikaš iznova i iznova,a duboko u sebi znaš da si veliki plagijat. Nema te,ne umeš da slikaš. Ali zato sam ja ovde.
Ja umem da pišem,moji prsti su moje olovke koje ne mogu da se slome i istupe,pišu i misle. A,to te plaši. Jeza te hvata od svakog mog slova. Ja te znam u glavu,u misao,u pokret,ja te znam više nego što ti znaš sebe,tj.ne znaš. Jezivo ti je to.
Znaš da nemaš nikog i da nikada nikog nećeš ni imati. Niko ti neće verovati. Ostaješ sam. Gluva samoća. Tišina te seče kao žilet. Boli stvarnost,ona stvarnost kad si sam sa sobom. Ali ti nemaš sebe,ti i sa sobom kada si,ti si sam. Ostaje ti slika čoveka loše naslikana. Nemaš izlaz. Smešno mi je. Jalove priče i prazni snovi.
Za razliku od tebe,ja se teško cepam,moje hartije su gvozdene. Moja knjiga je napisana,neuništiva je. Nema kraj. Svaki list je početak nečega,moj kraj nema kraj,moj kraj se nastavlja. A,ti,e ti nemaš ni kraj ni početak,negde si između,u žabokrečini postojanja. Živiš da je više ljudi. Dišeš da je manje kiseonika. Uporno smetaš. Bez cilja si.
Gorak je tvoj jezik,otrovan si samim sobom. Meni ne možeš ništa,ja sam kao kuća velika,moji temelji su dobro sazidani,jaki su kao zmaj,ne mogu im tvoji zemljotresi i oluje ništa.
Nemoj u mrak,poješće te.
R
Uzalud sakupljaš ostatke sebe,ne bi li napravio čoveka,ali tu nije više ostalo ništa za sakupiti. Olovan si vojnik,polovan čovek,iznošena čarapa,izlizana duša.
Lažnu sliku sebe svakim danom slikaš iznova i iznova,a duboko u sebi znaš da si veliki plagijat. Nema te,ne umeš da slikaš. Ali zato sam ja ovde.
Ja umem da pišem,moji prsti su moje olovke koje ne mogu da se slome i istupe,pišu i misle. A,to te plaši. Jeza te hvata od svakog mog slova. Ja te znam u glavu,u misao,u pokret,ja te znam više nego što ti znaš sebe,tj.ne znaš. Jezivo ti je to.
Znaš da nemaš nikog i da nikada nikog nećeš ni imati. Niko ti neće verovati. Ostaješ sam. Gluva samoća. Tišina te seče kao žilet. Boli stvarnost,ona stvarnost kad si sam sa sobom. Ali ti nemaš sebe,ti i sa sobom kada si,ti si sam. Ostaje ti slika čoveka loše naslikana. Nemaš izlaz. Smešno mi je. Jalove priče i prazni snovi.
Za razliku od tebe,ja se teško cepam,moje hartije su gvozdene. Moja knjiga je napisana,neuništiva je. Nema kraj. Svaki list je početak nečega,moj kraj nema kraj,moj kraj se nastavlja. A,ti,e ti nemaš ni kraj ni početak,negde si između,u žabokrečini postojanja. Živiš da je više ljudi. Dišeš da je manje kiseonika. Uporno smetaš. Bez cilja si.
Gorak je tvoj jezik,otrovan si samim sobom. Meni ne možeš ništa,ja sam kao kuća velika,moji temelji su dobro sazidani,jaki su kao zmaj,ne mogu im tvoji zemljotresi i oluje ništa.
Nemoj u mrak,poješće te.
R
Pozivamo sve članove udruženja "Bulevar Umetnosti" kao i sve one koji
bi želeli da se informišu o aktivnostima i planovima Udruženja za
sledeći period da dođu i prisustvuju sastanku Udruženja zakazanom za
petak 11. novembar 2011. godine sa početkom u 15h u prostoru Info Room-a
Kancelarije za mlade u ulici 1300 kaplara br.2 (bočni ulaz Zadužbine
Ilije M. Kolarca, studentski trg br.5). Sastanku mogu prisustvovati svi
zainteresovani bez obzira da li su članovi udruženja ili ne. Na sastanku
će biti prezentovan program aktivnosti koji će obuhvatiti kratak uvid u
strategiju i način funkcionisanja Udruženja.
Ukoliko ste kreativni stvaralac, umetnik, stručnjak ili
ljubitelj umetnosti i kulture i želeli bi ste da se uključite u
aktivnosti posvećene kreativnom stvaralaštvu pozivamo vas da dođete i
informišete se o potencijalnoj saradnji sa nama kao i pristupu u samom
udruženje ukoliko to želite.
Ono što će se između ostalog naći na dnevnom redu je:
Takođe pozivamo i sve one koji nisu iz Beograda a želeli bi da
se aktiviraju i priključe našem Udruženju da nas kontaktiraju telefonom
ili putem kontakt forme. Svi oni koji bi želeli da se malo bolje informišu o nama pre samog dolaska na sastanak to mogu da učine na stranici o nama... u okviru Art Boulevard portala ili pitanjem putem gore pomenute kontakt forme.
Sastanci udruženja će se odvijati dva puta mesečno u
prostorijama Info Room-a a termin sledećeg sastanka ćemo blagovremeno
objaviti.
Ovo obaveštenje biće objavljeno i na našoj facebook grupi,
twitter-u, i prosleđeno onima koji su se prijavili za naš newsletter.
Pomozite nam u širenju naše ideje i ciljeva prosleđivanjem ovog
obaveštenja vašim prijateljima koji se bave profesijama vezanim za
kulturu i umetnost. Hvala!
bi želeli da se informišu o aktivnostima i planovima Udruženja za
sledeći period da dođu i prisustvuju sastanku Udruženja zakazanom za
petak 11. novembar 2011. godine sa početkom u 15h u prostoru Info Room-a
Kancelarije za mlade u ulici 1300 kaplara br.2 (bočni ulaz Zadužbine
Ilije M. Kolarca, studentski trg br.5). Sastanku mogu prisustvovati svi
zainteresovani bez obzira da li su članovi udruženja ili ne. Na sastanku
će biti prezentovan program aktivnosti koji će obuhvatiti kratak uvid u
strategiju i način funkcionisanja Udruženja.
Ukoliko ste kreativni stvaralac, umetnik, stručnjak ili
ljubitelj umetnosti i kulture i želeli bi ste da se uključite u
aktivnosti posvećene kreativnom stvaralaštvu pozivamo vas da dođete i
informišete se o potencijalnoj saradnji sa nama kao i pristupu u samom
udruženje ukoliko to želite.
Ono što će se između ostalog naći na dnevnom redu je:
- Organizacija grupnih i samostalnih izložbi i sličnih manifestacija.
- Osnivanje savetovališta za mlade kreativne stvaraoce.
- Pokretanje kreativnih radionica koje bi vodili članovi udruženja.
- Osnivanje kancelarija "Bulevara Umetnosti" u drugim gradovima Srbije.
- Edukacije u pisanju i realizaciji kulturno umetničkih projekata itd.
Takođe pozivamo i sve one koji nisu iz Beograda a želeli bi da
se aktiviraju i priključe našem Udruženju da nas kontaktiraju telefonom
ili putem kontakt forme. Svi oni koji bi želeli da se malo bolje informišu o nama pre samog dolaska na sastanak to mogu da učine na stranici o nama... u okviru Art Boulevard portala ili pitanjem putem gore pomenute kontakt forme.
Sastanci udruženja će se odvijati dva puta mesečno u
prostorijama Info Room-a a termin sledećeg sastanka ćemo blagovremeno
objaviti.
Ovo obaveštenje biće objavljeno i na našoj facebook grupi,
twitter-u, i prosleđeno onima koji su se prijavili za naš newsletter.
Pomozite nam u širenju naše ideje i ciljeva prosleđivanjem ovog
obaveštenja vašim prijateljima koji se bave profesijama vezanim za
kulturu i umetnost. Hvala!
Na ovom sajtu mozete da se informisete o vrstama make up-a, i pogledate fotografije istih..
Kako je i ranije bilo najavljeno, okupljanje članova Arteriuma,
članova udruženja "Bulevar Umetnosti" i svih zainteresovanih umetnika i
kreativnih stvaralaca koji bi voleli da prisustvuju ili ostvare saradnju
sa nama, održaće se 1. oktobra sa početkom u 16h u amfiteatru Fakulteta
primenjenih umetnosti u Beogradu.
Zgrada fakulteta nalazi se u ulici Kralja Petra br.4 u samom
centru grada. Zbog najavljenih dolazaka gostiju iz drugih gradova
odlučili smo se za popodnevni termin i subotu kao dan održavanja zbog
lakše organizacije puta. Svi koji imaju dodatnih pitanja mogu nam se
obratiti putem mejla na
info@artboulevard.net ili telefonom: 063/71-72-484.
Sastanak se organizuje povodom godišnje skupštine udruženja
"Bulevar Umetnosti" ali i prvog zvaničnog okupljanja članova Arteriuma.
Vodiće se otvorene diskusije o aktuelnim projektima, idejama, planovima i
problemima sa kojima se kao kreativci susrećemo. Razmenjivaćemo
mišljenja, iskustva, kontakte i ostvarivati međusobnu saradnju.
Okupljanje je otvorenog tipa tako da i oni koji nisu članovi udruženja
ili Arterium mreže mogu da prisustvuju.
Link ka Facebook eventu je -http://www.facebook.com/event.php?eid=244863568892379
Dobrodošli!
članova udruženja "Bulevar Umetnosti" i svih zainteresovanih umetnika i
kreativnih stvaralaca koji bi voleli da prisustvuju ili ostvare saradnju
sa nama, održaće se 1. oktobra sa početkom u 16h u amfiteatru Fakulteta
primenjenih umetnosti u Beogradu.
Zgrada fakulteta nalazi se u ulici Kralja Petra br.4 u samom
centru grada. Zbog najavljenih dolazaka gostiju iz drugih gradova
odlučili smo se za popodnevni termin i subotu kao dan održavanja zbog
lakše organizacije puta. Svi koji imaju dodatnih pitanja mogu nam se
obratiti putem mejla na
info@artboulevard.net ili telefonom: 063/71-72-484.
Sastanak se organizuje povodom godišnje skupštine udruženja
"Bulevar Umetnosti" ali i prvog zvaničnog okupljanja članova Arteriuma.
Vodiće se otvorene diskusije o aktuelnim projektima, idejama, planovima i
problemima sa kojima se kao kreativci susrećemo. Razmenjivaćemo
mišljenja, iskustva, kontakte i ostvarivati međusobnu saradnju.
Okupljanje je otvorenog tipa tako da i oni koji nisu članovi udruženja
ili Arterium mreže mogu da prisustvuju.
Link ka Facebook eventu je -http://www.facebook.com/event.php?eid=244863568892379
Dobrodošli!
